Питања и одговори

Одговор:

У случају да предлагач повуче предлог за покретање стечајног поступка у току претходног стечајног поступка а суд донесе решење о обустави поступка стечаја, у односу на настале трошкове стечајног поступка се примењује одредба члана 58. став 2. Закона о стечају.

Међутим, Закон о стечају не регулише ситуацију када је до повлачења предлога дошло због испуњења обавезе након подношења предлога за покретање стечајног поступка.

У таквој ситуацији се на основу члана 7. став 1. Закона о стечају сходно примењује одредба члана 157. Закона о парничном поступку.

(Билтен судске праксе привредних судова бр. 3/2023, Привредни апелациони суд, Београд, 2023, стр. 137 – одговор на питање бр. 3)

Одговор:

Одговор на постављено питање дат је у Билтену Привредног апелационог суда бр. 4/2018, као и у Билтену Привредног апелационог суда бр. 4/2016.

Одговор из Билтена бр. 4/2018 гласи:

„Према члану 117а) став 1. Закона о стечају утврђена и oспорена потраживања у стечајном поступку могу бити предмет преноса.

Наведену одредбу не треба тумачити рестриктивно у смислу да предмет преноса, са или без накнаде, могу бити искључиво потраживања која су испитана, већ тако да предмет преноса могу бити потраживања без обзира да ли су утврђена или су оспорена, с тим да свакако морају бити благовремено пријављена сагласно одредбама Закона о стечају.

(Видети и Одговори на питања привредних судова који су утврђени на седници Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда одржаној дана 7.11.2016. и 8.11.2016. године и на седници Одељења за привредне преступе одржаној дана 10.11.2016. године – Судска пракса привредних судова – Билтен бр. 4/2016, питање бр. 29)“

Одговор из Билтена бр. 4/2016 гласи:

„Према члану 117а) став 1. Закона о стечају, потраживање у стечајном поступку могу бити предмет преноса без обзира да ли су утврђена или оспорена. Из наведене одредбе произилази: Да закон дозвољава пренос потраживања са повериоца према стечајном дужнику на трећа лица уз накнаду или без ње, без обзира да ли је потраживање утврђено или оспорено, а што подразумева да потраживање мора бити пријављено сагласно одредбама стечајног Закона, пренос се врши уговором између повериоца и трећег лица (примаоца, односно пријемника), потраживање се може уступити у току стечајног поступка, с тим што се у случају да се поступак води као поступак намирења банкротством иста се може учинити до доношења решења о главној деоби, а по усвајању плана реорганизације и обустави стечаја из наведеног разлога уступа се потраживање које је утврђено планом.

У случају да је уступилац потраживања банка, потребно је приликом закључења уговора о уступању потраживања имати у виду и одредбу члана 42а) Одлуке НБС о управљању о ризицима које прописује одређену процедуру пред НБС, везано за уступање потраживања која подразумева одговарајућа обавештења и доставу документације прописане наведеним одредбама.

Из реченог следи, да Закон не ограничава могућност преноса потраживања више пута, нити условљава пренос постојањем одређене временске дистанце од првог до наредног уступања истог потраживања.“

(Билтен судске праксе привредних судова бр. 3/2023, Привредни апелациони суд, Београд, 2023, стр. 139-140 – одговор на питање бр. 5)

Одговор

Стечајни управник према члану 113. став 2. и 4. Закона о стечају утврђује основаност, обим и исплатни ред сваког потраживања и о томе сачињава листу признатих и оспорених потраживања, коју је дужан да у прописаном року достави стечајном судији, који је дужан да листу потраживања стечајног управника објави на огласној табли суда или да, уколико је листа несразмерно велика, на огласној табли суда истакне обавештење о месту где се листа налази.

На основу листе потраживања коју је доставио стечајни управник за испитно рочиште и на основу измена које се уносе на испитном рочишту, стечајни судија закључком усваја коначну листу потраживања. Коначна листа потраживања садржи податке о свим пријављеним потраживањима, о томе ко их је оспорио и у ком износу су утврђена, односно оспорена. На основу коначне листе стечајни судија доноси закључак о листи утврђених и оспорених потраживања. Коначна листа којом се утврђује потраживање и његов исплатни ред обавезујућа је за стечајног дужника и за све стечајне повериоце у смислу члана 116. став 5. Закона о стечају.

Коначна листа утврђених потраживања подложна је изменама и то: 1) када стечајни поверилац докаже своје потраживање у парници у ком случају тражи исправку коначне листе, 2) пријемник потраживања у случају преноса потраживања,

• наследник (правни следбеник) повериоца на основу оставинског решења (извршене статусне промене), 4) на основу намирења повериоца ван стечајног поступка од солидарног дужника (од јемца, заложног дужника стечајног повериоца или главног дужника) или од стране неког лица које има правни интерес, 5) у случају законске суброгације.

Измена коначне листе се врши решењем стечајног судије, против кога је дозвољена жалба.

Стечајни поверилац је дужан да обавести суд о свакој наплати свог потраживања у смислу члана 111. став 7. и члана 204а) Закона о стечају. Након тога ће стечајни судија донети решење о измени коначне листе тако што ће констатовати који је преостали износ повериочевог потраживања остао неизмирен, односно у ком износу је поверилац намирен.

(Билтен судске праксе привредних судова бр. 3/2023, Привредни апелациони суд, Београд, 2023, стр. 139-140 – одговор на питање бр. 11).

Одговор 

Када је реч о промени статуса разлучног повериоца у стечајног повериоца чланом 49. став 2. Закона о стечају је прописано да разлучни повериоци нису стечајни повериоци. Ако је износ њиховог потраживања већи од износа средстава остварених продајом имовине на којој су стекли разлучно право, право на намирење за разлику у висини тих износа остварују као стечајни повериоци.

Дакле, у ситуацији када разлучни поверилац није у целости намирен из износа добијеног продајом предмета обезбеђења, за преостали износ ће се намиривати као необезбеђени, стечајни поверилац. Стечајни судија мора донети решење о измени коначне листе како би се избегле недоумице око висине укупних обавеза стечајног дужника, с обзиром да износ за који разлучни поверилац није намирен директно утиче и на проценат намирења осталих стечајних поверилаца.

(Билтен судске праксе привредних судова бр. 3/2023, Привредни апелациони суд, Београд, 2023, стр. 149 – одговор на питање бр. 13).

Одговор

Према члану 3. став 1. Закона о промету непокретности преносом права својне на згради, односно другом грађевинском објекту, истовремено се преноси и право својине за земљишту које служи за редовну употребу зграде.

Ако стечајни дужник није власник парцеле на којој се налазе објекти у његовом власништву, онда она не улази у његову имовину, односно не представља стечајну масу. Стога се након продаје објеката на купца преноси право својине на објектима и на земљишту које је потребно за њихову редовну употребу, а не на целој парцели, осим ако цела површина парцеле није потребна за редовну употребу објекта. У том случају се продају и право својине на објекту и право коришћења на целој парцели на којој се та непокретност налази, с тим да би приликом процене вредности ове имовине требало узети у обзир како вредност објекта, тако и вредност права коришћења парцеле.

Пре него што започне са поступком продаје имовине стечајни управник треба да провери да ли постоје докази, односно исправе по ком основу је стечајни дужник користио парцелу на којој су изграђени објекти у његовом власништву. Уколико постоје писани докази да је стечајни дужник имао право коришћења на целој парцели, али да оно није било уписано у катастар или у земљишне књиге, стечајни управник треба да упише то право у катастар непокретности. Само у таквој ситуацији би се могла извршити процена и продаја права својине на објектима са правом коришћења на целој парцели. У случају потребе може се водити и парнични или управни поступак ради утврђења права коришћења целе парцеле, како би се оно могло укњижити на основу правоснажне пресуде или друге одлуке надлежног органа.

У сваком случају би приликом процене и продаје имовине требало јасно разграничити шта је предмет продаје, тако да потенцијални купци ни у једном тренутку не буду доведени у заблуду о томе шта купују и по којој цени.

(Билтен судске праксе привредних судова бр. 3/2023, Привредни апелациони суд, Београд, 2023, стр. 149-150 – одговор на питање бр. 14).

Одговор 

Члан 136в) Закона о стечају предвиђа да у случају продаје стечајног дужника као правног лица, целокупне имовине стечајног дужника или имовинске целине:

• ако је понуђена цена мања од 50% процењене вредности предмета продаје, стечајни управник је дужан да такву понуду без одлагања достави одбору поверилаца, а продаја се може спровести ако је одобри одбор поверилаца;
• ако би у смислу процене из члана 132. став 2. овог Закона део средстава остварених продајом који се односи на имовину која је под разлучним, односно заложним правом био мањи од 50% процењене вредности те имовине, стечајни управник је дужан да такву понуду без одлагања достави сваком разлучном и заложном повериоцу који има разлучно, односно заложно право на тој имовини, а продаја се може спровести ако је одобри разлучни, односно заложни поверилац који, сходном применом члана 35. став 3. овог Закона, учини вероватним да се његово обезбеђено потраживање може намирити делом или у целости из имовине која је под разлучним, односно заложним правом ако би се она продавала појединачно

Национални стандард о начину и поступку уновчења имовине стечајног дужника (Национални стандард број 5) у тачки II прописује четири начина уновчења, у складу са законом и то: 1) продају целокупне имовине стечајног дужника, 2) продају имовинске целине, 3) продају појединачне имовине стечајног дужника и 4) продају стечајног дужника као правног лица. Методи продаје су: 1) јавно надметање, 2) јавно прикупљање понуда и 3) непосредна погодба.

У тачки V Национални стандард број 5. регулише продају јавним надметањем и између осталог предвиђа да у случају продаје стечајног дужника као правног лица, целокупне имовине стечајног дужника или имовинске целине, стечајни управник поступка у складу са чланом 136в) Закона. Уколико одбор поверилаца, разлучни, односно заложни поверилац у року од 15 дана од дана пријема захтева, стечајном управнику не доставе одобрење у складу са чланом 136в) Закона, стечајни управник ће прогласити јавно надметање неуспешним.

Из цитираних одредби произлази да и Закон о стечају и Национални стандард број 5. предвиђају да је у случајевима из члана 136в) Закона о стечају потребно прибавити сагласност одбора поверилаца, односно разлучних и заложних поверилаца, за продају по цени мањој од 50% процењене вредности имовине. Ова сагласност је потребна у случају продаје целокупне имовине стечајног дужника, у случају продају имовинске целине, као и у случају продаје стечајног дужника као правног лица. Само у случају продаје појединачне имовине стечајног дужника наведена сагласност није потребна.

Правило о постепеном смањивању почетне цене на првом, другом и трећем јавном надметању је формулисано тако да се односи на сва четири начина уновчења, али ако је на јавном надметању понуђена цена мања од 50% процењене вредности предмета продаје, потребно је затражити одобрење из члана 136в) Закона о стечају. Дакле, и у случају продаје стечајног дужника као правног лица на јавним надметањима се смањује почетна цена са 50% на 20% и на крају на 5% од процењене вредности предмета продаје.

До недоумице је вероватно дошло зато што се прави разлика између „имовине“ (целокупне или неке имовинске целине) и „правног лица“, које је власник те имовине. Међутим, Закон о стечају и Национални стандард број 5. не праве ову разлику, односно прописују исти поступак за прибављање сагласности предвиђен чланом 136 в) и у случају подаје стечајног дужника као правног лица.

(Билтен судске праксе привредних судова бр. 3/2023, Привредни апелациони суд, Београд, 2023, стр. 154-156 – одговор на питање бр. 19).

Одговор 

У члану 5. Закона о хипотеци, који регулише домашај хипотеке, прописано је да хипотека обухвата непокретност и то: 1) све саставне делове непокретности, природне плодове који нису одвојени од непокретности, осима ако је уговором о хипотеци друкчије одређено; 2) припатке непокретности одређене уговором о хипотеци, али не и ствари у својини трећих лица и 3) сва побољшања и повећања вредности непокретности до којих је дошло после заснивања хипотеке.

Према члану 106. став 1. Закона о планирању и изградњи по окончаном поступку претварања права коришћења у право својине на грађевинском земљишту, у складу са овим законом, катастарска парцела изграђеног грађевинског земљишта заједно са објектима саграђеним на њој постаје јединствени предмет права својине (јединство непокретности), тако да се сва постојећа права и терети који су постојали на објекту, односно посебном делу објекта, од тренутка уписа права својине преносе и на ту катастарску парцелу, односно део катастарске парцеле власника тог посебног дела, осим ако је на том земљишту установљен дугорочни закуп у складу са овим законом.

Закон о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз накнаду у члану 17. прописује да се по правоснажности решења којим се утврђује право на претварање права коришћења у право својине на катастарској парцели која је предмет захтева, стичу услови за упис права својине на катастарској парцели грађевинског земљишта. Орган надлежан за послове државног премера и катастра врши упис права својине у року од 7 дана од дана подношења захтева. Ако се ради о упису права својине на изграђеном земљишту, овај орган ће по службеној дужности извршити упис терета који постоје на објекту и на грађевинском земљишту које је предмет конверзије, по редоследу уписа тих права.

Према члану 3. став 1. Закона о промету непокретности преносом права својине на згради, односно другом грађевинском објекту, истовремено се преноси и право својине на земљишту на којем се зграда налази, као и на земљишту које служи за редовну употребу зграде.

Наведене законске одредбе предвиђају да право својине на објекту и право својине на земљишту испод објекта и за редовну употребу објекта представљају јединствени предмет права својине. У случају да је у катастру непокретности првобитно било уписано право својине на објекту, а накнадно се упише и право својине на земљишту, сва постојећа права и терети се преносе и на грађевинско земљиште које је било предмет конверзије, без обзира да ли се ради о конверзији уз накнаду или без накнаде. И Закон о планирању и изградњи и Закон о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз накнаду на исти начин регулишу ово питање.

Дакле, у случају накнадног уписа права својине на земљишту на коме се налази објекат на коме постоји разлучно право, такво разлучно право би се проширило и на земљиште на којем је објекат изграђен.

(Билтен судске праксе привредних судова бр. 3/2023, Привредни апелациони суд, Београд, 2023, стр. 157-158 – одговор на питање бр. 20).